Дође вријеме да и овом прозборимо коју. Сигурно да је, поред завиривања у прошлост, је и ово једна од најтежих тема за обрадити. Овдје нећемо говорити само о физичким особинама Крајишника, а самим тим и Обровчана, него и о менталитету, или како би то наш народ рекао „Знам ја њему за вај“… Е тај „вај“, то је оно што издваја нас Крајишникe од свих других, а опет наше село има неке своје одлике. Морам рећи да се за овако обимну тему нисам послужио личним запажањима, мада их има и дозвољена су, него и ријечју струке. Ту су ми у многом помогле ријечи чувеног Јована Цвијића, Милана Карановића, Петра Рађеновића, Милана Васића, и нашег Петра Кочића. Овдје ћемо, поново мало вирнути у прошлост, а и сагледаћемо и географски простор у контексту историјских дешавања. И на крају ћемо се окомити на сам, карактиристичан изглед Крајишника – Динараца и карктерне особине које су нам свима заједничке.
Прво ћемо да видимо гдје се то географски налазимо и како је то било кроз историју.
Географски положај
Знамо сви да нам се село налази на југо-западном дијелу општине Бања Лука. Бања Лука, опет је дио Крајине, а шире сви припадамо Динарским планинама. Крајина или Босанска Крајина је новији назив за овај дио територије. Првобитно су то били Доњи Краји (тако се област називала у срдњовјековној Босни), тек доласком Турског и Аустроугарског царства овај дио је назван Крајина или Босанска Крајина. Зашто је ово битно? Ова област је била зона у којој су се сударала два велика царства. На границама царства су били одважни, и одлучни, дакле војници и граничари. Самим тим долазимо до те стране какво становништво се кроз историју насељавало овдје. Бурна дешавања су и калила менталитет, али и физичке особине људи тих крајева.
Историјат краја
Пошто смо ову тему већ детаљније обрадили на страници Историјат села, овдје ћемо само овалаш ју поменути. Као што рекосмо ове крајеве су насељавали војници, али и бројни ускоци и други незадовољни положајем; да ли у Аустро-угарском царству или Турском царству. Рекло би се они који се нису лако покорјели царевини. Крајем XVII и половином XVIII вијека наше крајеве су населили сточари из Рашке (данашња област Западне Србије, дијела Црне Горе и источне Босне). Прије сточара ове крајеве су насељавали претежно војници и њихове породице. С’ обзиром на високе планине које ово подручје дијеле од мора и медитеранског утицаја, а и да је наш крај гледајући правце освајања, био у неком углу, кроз историју развио се и очувао посебан менталитет људи. Мада не можемо рећи да све промјене нису имале утицај на схватање и поимање живота и то, на жалост, већином у негативном смислу.
Физичке карактериситке
Физички изглед Крајишника, а самим тим и типа који је Јован Цвијић назвао Динарац, је до одређене мјере заступљен у нашем селу. Карактериситке Динараца јесу: дуге и јаке ноге, снажне руке, развијени мишићи, изузетно витак стас, високи, јаке кости, лобања мала, већином на потиљку готово засјечена, тјеме високо. Доња вилица изразита мало истурена, лице уско дугуљасто, црте оштре, чело високо, широко, назад забачено, нос високог корјена, дугачак и истакнут, често повијен орловски, брада широка и масивна, уста широка, са јаким уснама. Очи су велике и крупне тамно смеђе боје, коса тамно смеђа, обрве изразите и сведене. Коса је густа и јака рјеђе коврџава, али брада обавезно оштра и јака. Уопштено маљавост је карактериситка Крајишника и Динараца. Витак стас је одлика мeтаболизма који се прилагодио суровим условима јаких и дугих зима и топлих љета. Видјели смо овај опис типичног Крајишког изгледа. Морамо рећи да ми у потпуности не одговарамо оваквом опису. То је и логично јер наш крај су већином населили сточари, који имају у много чему другачији изглед. Мада већином одоговарамо овом типу, али због „укрштања крви“ са другима дошло је и до нових типова. Физичке промјене су најочигледније, међутим нас све више карактерише та ћуд или нарав Крајишка и она нам је свима заједничка. Морамо рећи да су неке особине карактеристичне за одређена презимена, тако знамо да су неки високог раста и у свему одговарају овом Динарцу, док су други опет супротност ниски, здепасти али велике физичке снаге. Због тога нећемо се толико посветити том, физичком, него ћемо у фокус ставити дух и ћуд наших сељана.
Ћуд Обровчана и Крајишника
Ово је оно што се врло тешко мијења, или по народној „Вук длаку мијења, али ћуд никада“. За нас Крајишнике кажу да смо ћудљиви, а сви смо чули за израз „Љута Крајина“ и „Крајишник љути“. Откуда нам то? И по чему нас то препознају у односу на друге?
Један врло битна чињеница за народ нашег села, Крајишнике, а шире и све Динарце (посебан антропогеографски тип чвјека кога је препознао наш научник Јован Цвијић), јесте да смо дуго задржали патријархални одгој и васпитање, те живот у великим породичним заједницама – породичним задругама. Отуда вучемо и велики број карактерних особине које су нам свима заједничке. Набројаћемо неке свим Крајишницима заједничке особине. Крајишници су људи бритког ума и велике осјећајности и привржености мјесту у коме су рођени. Велике маштовитости која је врло жива и богата. Цијелога живота у свим дјелима која чине су инспирисани побудама моралне и духовне вриједости, док је материјално у другом плану. С’ тога се никада материјало и није признавало за иметак него дух и жива мисао. Да би се изазвала највећа снага код Крајишника, треба дирнути у наш понос, нашу осјећајност и јаку националну припадност; у исто вријеме треба истаћи идеале части, правде и слободе. То су главни покретачи страсти и сукоба међу Крајишницима, много више него што су то себичност и лакомост. Крајишник не вјерује да има препрека коју не може савладати. Вјера је безгранична, а самопоуздање непомућено.
Крајишници су плаховити и реагују доста брзо и импулсивно, прави ратници. Брзо доносе одлуке иза којих стоје и тешко устукну од свог мишљења. Срчаност којом бране свој идеал је препознатљива. Зог тога се каже „Крајишник љути“.
Високо морални и патријархални. Другима дјелујемо јако груби, али смо изузетно осјећајни и осјетљиви на туђу патњу. Част и понос је смисао живота, због тога се умире и рађа, али је са друге стране страх од осрамоћености велики.
Оно што је карактеристика јесте да смо охоли, сујетни и немарни према женама, али смо срдачни и љубазни и гостопримљиви према незнанцу.
Стидљивост и повученост пред странцем проистиче из несвјесне неповјерљивости. Повјерење Крајишника је тешко задобити, али је вјечно у колико се не изневјери. Највећег непријатеља добијеш када Крајишнику изиграш повјерење.
Ово су неке уопштене особине свих Крајишника, које су обрадили поменути аутори још давних година краја XVIII и почекта XIX вијека. На нашу велику жалост, у многоме се то промјенило.
Да бих указао на промјене морам истаћи да су наши стари живјели у природи и са природом. Нити један народ није тако срастао са природом и чувао природу и она њега. За нас се каже да имамо изразито развијено чуло мириса, слуха и вида. Каже се да осјећамо шум и шапат вјетра и колокотање потока.
Волио бих да утицај свремених промјена и нових „завојевача“ није пореметио ове добре особине нас Крајишника. Успјели смо их сачувати толике вјекове под Турцима, али попустишмо под другима…
Дијалошка борба за став нам није боља стране, спремнији смо за разрачунавање и физички сукоб.
Нису ни велики радници, као и сви Крајишници, воле да раде на махове; не константно и свакодневно, а и врло лако упадају у ковитлац љености. Мора се рећи да Обровчани воле попити и запјевати, али и то да не дају на себе.
Никада отоворено неће изразити не слагање са непознатим саговорником, прећутаће или овлаш одговорити, како би избјегли непотребну расправу, али ће жучну расправу водити са својим блжњим.
Најпогубније на карактер наш је утицај комунистичке власти, репресија која је уништила готово у потпуности ту оштрицу Крајишника. Окренула од традицјоналног живота и очувања природе у којој и од које живи. Поштовања земље предака и старијег.
На површину су испливали они који нису држали до ријечи и чојства. Престали су поштовати човјека због знања и мудрости, него је глобализам наметнуо материјално.
Страх који је сијан готово педесет година и велико страдање у периоду комунизма уништио је тај чувени дух побуне и слободе. Постали смо људи погнуте главе, умјесто уздигнута чела. Прихватамо диктат без преиспитања да ли је то добро.
Поштовање старијег и ближњег је, на жалост, постао само привид. Својеглавост и гордост смо негативно искористили, да се „обрачунамо“ са својим ближњим, док смо према странцу са лошим намјерама остали љубазни.
Најгора особина или набоља коју смо изгубили: искреност и говорење у лице, замјенио је говор „иза леђа“ и лаж. Оно што бјеше својствено женама преузеше и мушке главе, а то су приче „чула – казала“. И то је посљедица забране слободе говора и страх од својих мисли.
Још један особина која је, не тако лијепа, лако одустајање. Јесмо људи које воле рад на махове, али од свих послова лако одустајемо, и мијењамо планове и жеље. Нисмо истрајни него плахи, а знамо како се каже: „Тија вода бријег руши“.
Нисмо ни прави вјерници. Славимо славу и православне годове, поштујемо и не радимо на год, али тешко одлазимо на недјељња Богослужења. И много псујемо.
Ведрог су Обровчани духа, увијек расположени за шалу и смијех. Волимо дружења, пјесму и игру, а рекосмо и добро попити.
Прикупио и припремио: Шево Мирослав
Литература:
- Јован Цвијић, О балканским психичким типовима
- Милан Карановић, Поуње у Босанској Крајини
- Петар Рађеновић – Унац, Насеља и поријекло становништва
- Милан Васић, Етничка кретања у Босанској Крајини
- Петар Кочић, Јауци са змијања