Само си ме ти пркосна жено,
под својим срцем носила,
поносним животом даривала,
уснулу љубављу задојила.

Ничији поглед не уме тако,
да милије лагано док усне ћуте,
само је твоје лице ведро,
док облаци брига на њему се љуте.

Твоје су руке ко свила меке,
загрљај сваки ко сунчев жарк,
твој шапат благи успаванки налик,
крхак ко трска, а тако јак.

Звијезда си моја најсјајнија,
краљевство и вјечна нада,
мој ослонац и охрабрење,
посрнулој када се пада.

Када сви други ћуте,
узавреле вихоре у мени тјешиш,
задатке живота мени претешке,
уз прегршт стрпљења ти вјешто ријешиш.

Дал’ ико зна за неку школу?
Гдје учи се грлит и вољет тако?
Ако и постоји вјерујте ми,
као мајка вољет, не зна нико јако!

Смиљана КОНДИЋ