Псовке – псовање, ‘совање

               Српски језик, као један од најразгранатијих и најизражајнијих језика свијета (сваки глас има свој знак, што није случај са већином језика свијета) има и велику разноврсност псовки. Вук Стефановић Караџић у свом ријечнику наводи, за вријеме у којем је издан, ријечи које су изазвала велику буру у јавности због својих простих израза.

               Како се развијао језик, на жалост, текао је и развој псовки. Псовке су у народном говору узеле толико маха да се приступило и научном истраживању ове изражајне особине. Дошло се до закључка да је либерализација друштва, комунисичко умањивање значаја цркве као моралне вертикале друштва допринјело све чешћој употреби псовки у свакодневном говору. Патријархални одгој те вјера праославна су све до половине 20. вијека псовке, као дио језика, учиниле друштвено неприхватљивим. Такви појединци, који су често у говору користили псовку, су били означени као „људи погана језика“.

               На жалост овакав однос се промјенио. Данас су псовке прихватљиве, чак су постале дио поздрава „добрих пријатеља“. А за све можемо кривити одгој. Када мало дјете псује, не знајући ни значење ријечи које изговара, као ни њихову тежину, ми одрасли се смијемо томе и изгледа нам симпатично, тиме дјетету шаљемо поруку да је то прихватљив говор. Са годинама дијете расте, а псовке остају. Псовке нису карактеристика одређеног нивоа образовања – мада истраживања показују да са повећањем степена образованости количина псовки се смањује – и обрнуто.

               Оно што је врло негативна појава јесте да су псовке постале замјена за исказивање одређене емоције. Било радости љутње, туге, изненађења… Што доводи до осиромашења српског језика.

               На жалост ове појаве су присутне и у нашем говору. Без обзира на то да то није особина којом се наш народ дичи, ипак ово културно обиљежје наводимо као особеност нашег краја.

Псовке су бројне. За псовку су потребна два субјекта: онај ко је изговара – говорник, онај коме је упућена – саговорник, а потребан елемент је објекат – предмет псовке.

Најчешће псовке су оне у којима се помиње мајка, или псовање мајке, затим иде сва родбина, сестра, отац, баба и најгоре помињање дјеце и „кућне чељади“. Затим су ту псовке свих светаца, крсне славе, цркве, и свега везано за вјеру. Једна од најтежих и спада у старе псовке, а то је псовње годова. Год је празник светац. То је стара ријеч помало и заборављена. У тренутку када опсујемо годове, опсовали смо све свеце који постоје. Искрено се надамо да ће бар по неки читалац у пролазу схватити да је скрнављење Цркве и вјере псовањем, те утицати на друге и тиме умањити ове појаве у друштву.

Приликом псовања је интересантно набрајње и псовање свих свемирских тијела: звијезда, сунца, мјесеца и земље… То су најчешћи предмети псовки. Имајући у виду да је код нас све могуће опсовати, онда знамо колики је то говорни опус.

               Некада, а то се данас да како изгубило у потпуности, када некоме преко језика прелети каква псовка неког божанства, одмах би се покајао, прекрстио се и рекоа:“Боже, опрости ми грешном и мом поганом језику“.

               Ову заразу и моралну девијацију, која је некако се у српски народ увукла доласком комунизма и занемаривањем вјере и цркве, требамо искорјењивати, ако иоле поштујемо Бога, свеце, родитеље, ближње свје и другога и на крају вјеру своју. Свешеници треба да у својим проповједима скрећу пажњу на ову моралну девијацију у друштву и указују вјерном народу колики је то гријех. У колико немају стида у употребљавању псовки да се бар из страха према Господу истих одрекну.

               Стога их ми овде нећемо ни побројати нити било коју поменути, јер нас није страх да ће тако брзо пасти у заборав – упркос томе да би било боље тако.

Клетве у нашем народу

Поред псовки, клетве су једна псовкама сродна и веома лоша навика нашег народа. Народна пословица каже да није добро ни када неког благосиљају, а камо ли када га куну. У клетвама се позива Бог или нека надприродна сила да учини нешто нажао ономе коме је упућена. Народ каже да ће клетва кад-тад стићи оног коме је упућена. Клетве су изузетно грубе и тешке, а у нашем народе као нејтежа клетва пада она коју кум куму упути, или родитељ дјетету, мада су оне ријетке. За клетве се грубом процјеном може рећи да су у опадању када је у питању народни говор; што за псовке на жалост не можемо рећи.

У обичајене клетве у нешем селу су:

Својеврсна способност изражавања добром и вјештом говорнику дозвољава јако сликовито испољавање неког осјећања или стања захваљујући неисцрпном богаству нашег језика. Клетве се, упркос томе што се ради о негативној друштвеној појави, могу још увијек чути као алат драмског стваралаштва (посебице у комедијама). Не ријетке су и клетве изговорене у љутњи према неком предмету или уперене према кљусету које свог господара не слуша најбоље (Вуци те изјели!, Креп’о дабогда!…)