Село Обровац надомак Бањалуке се данас налази у саставу Бањалучке општине и припада МЗ Бронзани Мајдан. Кроз историју, од првог помена имена, па до данас, ово село није мјењало свој назив.

Први помен овог дијела Бањалуке налазимо у Повељи бана Пријезде 8. маја 1287. године, гдје српски бан Пријезда Први Котроманић даје у мираз својој ћерци и зету Стефану Бановићу жупу Земљаник. Жупа Земљаник је у том периоду заузимала простор од Врбаса до Мајдана, Кмећана, Вилуса, Хазића, Соколова, Ораховљана и Поникви. То су данашњи називи села која су у то доба имала другачије и дјелимично сличне називе. Као што видите, набројали смо Бронзани Мајдан и Кмећане, а знамо да се на простору између Бронзаног Мајдана и Кмећана данас налази село Обровац, као гранични дио жупе Земљаник. Постоји и разлог за то. Наиме, у том периоду Обровац као посебно село није ни постојаo. Територија данашњег Обровца је била подијељена, односно припадала је селима Мелина (1323. године се Мелина назива Хмелина или Хмељине, из повеље Кермендског архива), села Кмећани (1323. године Кмећани носе назив Гомила, повеља Кермендског архива) и Мајдану (данашњи Бронзани Мајдан).

Први писани трагови о селу су из доба Османлијског Царства

Обровац се први пут помиње у попису Османлија 1541. године као мезре Обровац. Мезре у турском језику има два значења која у принципу представљају исто. Једно је ненасељена ливада територија, док други значи ненасељен крај, предио који су населили власи (власи су сви православни хришћани, да се неби помијешао термин са Власима у Србији).

На том попису из 1541. године стоји да је у мезри Обровац било шест кућа. Уколико погледамо да је у том периоду у цијелој нахији Змијање пописано 1750 становника и 350 кућа, могли бисмо рећи да је тада село Обровац имало приближно 15 до 20 становника.

Турска освајања Босанске Крајине у периоду од 1528. до 1593. године су у потпуности опустошила ове крајеве. Села која су готово у потпуности опустила Турци називају мезре-селишта; тако да Обровац у два турска дефтера (пописа) из 1541. године и 1604. године називају мезре Обровац (опустило, напуштено) и Обровац селиште (одсељено, исељено, ненасељено).

Становништво села Обровац се у том периоду бавило претежно сточарством (у то вријеме, а говоримо о периду од прије отприлике 500 година су наши преци препознали благодети овог краја за сточарском производњом и све предности које овај крај носи у погледу сточарства; свијест данашњице, поред свих технологија никако то да увиди).

Када се осврнемо на пописе становништва из периода XV вијека видимо да су Османлије на пописима (дефтерима) из 1541. године и 1604. године, без обзира на вјеску припадност све становнике пописали по имену оца, ријетко гдје напомињући и презиме.

Дефтером из 1604. године село Обровац је селиште и имало је 15 кућа које су плаћале порез од 280 акчи (турски ковани новац) и 3 куће које су плаћале 140 акчи, што је укупно 18 кућа.

Касније се помиње у саставу  нахије Змијање, као насљено мјесто. У околини Бањалуке од давнина постоји народно предање и историјски извори о Змијањској нахији, која је представљала симбол отпора српског народа турској зулумћарији. Међутим, када се прегледају радови који су се дотицали дотичне територије, прво што запада у очи јесу тешкоће приликом одређивања границе нахије Змијање.

У попису, који начинило Турско царство у Босанском санџаку 1604. године, помиње се Обровац, као насењено мјесто у коме има 18 кућа и 19 баштина (баштина је земља наслеђена од оца или дједа, у преводу дједовина). Нема наведеног броја становника. Занимљивост за турске пописе јесте да нису наводили презимена глава породица, него имена њихових очева. То је било због тога што је важило да је битније име оца, јер презиме је још увијек било промјенљиво – о настанку и старим презименима можете прочитати на страници Стара презимена. Поред тога, на попису 1604. године наведена су нека презмена као што су: Бабић, Вулић, Гологлав, Радоје и Вукман. Знамо да данас од ових презимена немамо заступљених на територији унутар граница села. Једино што данас подсјећа на неко давно вријеме јесте „Вулића мост“, мост преко ријеке Гоминонице код ОШ „Младен Стојановић“.  Предпоставка је да се становништво ових крајева, па тако и села Обровац, иселило током Кнешпољских буна 1858. и 1875. године, које су подугнуте због великих намета и онако већ сиромашног и исцрпљеног становништва. Последња Кнешпољска буна је била готово масовни покрет против Османлија, али је након погибије Петра Пеције угушена и народ је сурово кажњаван. Сматра се да се послије тога потлачено становништво исељавао у Аустроугарску. 

Најстарији свеобухватнији попис становништва разврстан по полу и вјероисповјести

Чињеница је да село Обровац насељавају породице из Црне Горе, Херцеговине, Старе Србије и Рашке. Први прави и свеобухватан попис проводи АУСТРОУГАРСКА 1879. године. Након анексије Босне и Херцеговине услиједио је попис. У Обровцу су пописане 93 куће и 711 житеља, од чега 458 православци и 253 католици. Након овог пописа Митрополија Дабробосанска ради попис или, како је тај документ тада назван, ШЕМАТИЗАМ, гдје по писује православну становништво. У Обровцу затичу 51 кућу 342 житеља православне вјероисповјести.

Владари и државе су се смјењивали, а село је живјело даље. По задњим доступним подацима у селу живи 499 душа.

Табеларни приказ демографске структуре становништва кроз историју

Приликом писања историјата кориштени подаци из извора:

• Гласник Земаљског музеја Сарајево: Милорад Екмечић, Устанак у БиХ од 1875-1878, издање 1973
• Поређење граница средњовјековне жупе Земљаник и Турске нахије Змијање
• Гласник: чланак Нахија Змијање и Земљаник, М. Карановић
• „Нахија Змијање“, проф др Ђорђе Микић
• „Повијест фрањевачког самостана“, Б. Гаврановић
• „Поглед на османски феудализам“, Н. Филиповић
• „Хисторија народа Југославије“, група аутора

Приредио: Мирослав Шево