Крајишка регија је богата културно-историјским наслеђем.  Поред бројних антрополошких, етнографских, историјских и вјерских обиљежја су значајни и традиционални начини израде производа и предмета из свакодневног живота.

На заштиту старих заната од пропадања и заборава указује Божидар Божо Николић већ давне 1948. године у писму које је упутио Министарству просвјете НР БиХ. Николић, тадашњи управник Музеја у Бањој Луци, тражећи средства и подршку започиње битан, данас већ утабан процес, спасавања старих заната, битног културно-историјског обиљежја.

Бројни стручњаци су се позабавили дефиницијом и класификацијом старих заната у првој књизи Музеја Републике Српске – Стари занати Републике Српске, аутора Владимира Ђукановића. Сажето, стари занати су радови вјештих рукотвораца из огранака умјетничких заната, старих заната и домаће радиности.

На нашој завичајној страници вам овај стручни рад препоручујемо као књигу у вашој домаћој збирци, а побројаћемо и описати оне најзначајније занате карактеристичне за Мој крај.

Корпарско – плетарски занат

Плетење кошара је распрострањено по цијелом свијету. Најчешће срећемо плетење врбовим прућем које је и данас присутно свуда гдје је сировина за ову дјелатност присутна. Производе плетарства налазимо још увијек приликом опремања ентеријера и екстеријера, као намјештај врхунског квалитета и природног материјала. Неизоставни су и предмети декоративне и практичне примјене, као што су корпе, кошаре, корпице…

Плетење љесковим прућем и израда предмета за личну употребу (неријетко и за продају) је била јако честа дјелатност у бројним домаћинствима. Овим послом су се домаћини обично бавили у „слободно вријеме“, односно када им временски услови нису дозвољавали рад у пољу. Брање кукуруза није могло започети уколико окупљени берачи нису имали довољно сепета. Обичај је био да приликом доласка на узајамну помоћ бербе свако донесе свој СЕПЕТ који је својом величином, чврстоћом изгледом представљао својеврстан статусни симбол.

Један од познатијих плетара је био Стојан Вукелић из засеока Вукелићи. Његови производи, не само плетарски, су били често понуђени четвртком, на пазарни дан у Бронзаном Мајдану.

Ћумурџијски занат

Приликом објашњавања етимологије настанка ријечи Гомионица смо се дотакли историјских чињеница и зачетака рударства у селу Обровац. Придобивање руде у најранијем неразвијеном индустријском добу је било условљено са њеном прерадом и топљењем на лицу мјеста (транспорт јаловине до индустријских центара за прераду је био практично немогућ). За те поступке се користио ЋУМУР који је придобиван прерадом неког тврдога дрвета (букве, храста, граба,…), због својства високе калоричности.

Поступак придобивања је жежење, својеврсно угљенисање са минималним присуством зрака (кисика). Ћумуране су у нашем крају познате и као ЖЕЖНИЦЕ, што произилази из саме бесједе процеса прераде – жежења.

Ковачки занат

Вјештина ковања и каљења је, као и друге, преношена са кољена на кољено. Метал жељезо (Fe, ferum), је елемент који свакако значи прекретницу у развоју цивилизације. Можда то и јесте један од разлога зашто су ковача и његове вјештине често пратиле приче са елементима мистичнога.

Ковачке радионице су се дијелиле на двије врсте по значају. Прве, које су се углавном бавиле производњом алата и различитих предмета су се развијале у близини рудних налазишта. Ове друге су се односиле на сеоске коваче који су поправљали, одржавали, клепали и калили најразличитије алате и помагала. Један од таквих је Митар Максимовић, самоуки ковач који је живио у Горњим Максимовићима. Бројне мотике, сјекире и сличне алатљике су своју употребљивост достигле пролазећи кроз његов вигањ.

Ковање се најчешће повезује са ковачком ватром која настаје од ћумура којем се присилно доводи ваздух. Некада су за такве намјене кориштени мијеви од животињске коже, а у новије вријеме вентилатори. Процес ковања обухвата механичко обликовање и утврђивање материјала, може се изводити хладним или врућим ковањем. Ковање може бити помоћу калупа или просто ковање.

Свима јако добро познат ковачки производ је „варцарска“ коса. Овај назив за косе из Мркоњића Града се очувао као заоставштина старог назива за овај град – некадашњи Варцар Вакуф.

Бачварски занат

На почетку су посуде биле мање запремине и равних бокова. Развојем алата и вјештина ових рукотвораца настајале су по облику захтјевније и по запремини веће посуде. Једна од посебности у нашем крају је такозвано криво буре за које је потребна посебна прецизност и вјештина израде. Наше село се може похвалити са неколико таквих мајстора, између осталих истиче се Милан Микић који је живјео и стварао у засеоку Микићи. Његову радионицу и занат је наследио његов син, Бранко Микић, мајстор за дрво који ствара и данас је у пуној стваралачкој снази.

Посуде које су се користиле и које се још увијек употребљавају су: каце, пинте, плоске, бурад, бреме, качарски производи за млијеко и млијечне производе (каблови и каблићи)… Зависно од намјене посуде качар изабира подесну врсту дрвета за израду.

Обровчанска регија је позната по бројним воћарима, казанима и доброј ракији. Да би алкохолни производи правилно дозрели и добили природну боју и арому, морају се извјесно вријеме чувати у посебним посудама. Крива бурад која се за то користе су обично израђена од тврдих врста дрвета (храст или дуд, негдје и багрем). Особина ових врста је да садрже велику количину танина (полифенола) који су неопходни како би пића добила својства која их чине препознатљивим.

Сеоски дрворез

Дрворезбарсво је вјештина која је распростањена и развијена код свих јужнословенсловенских народа. Наша прадомовина је вијековима покривенама шумама и дрво је чест материјал за израду кућа, помоћних објеката, украсних предмета, алата, вјерских објеката, преслица, тари (натра), те небројено много других елемената који су будили потребу по украшавању.

Алат за рад је најчешће резбарски ножић којим би вјеште руке мајстора, или можда прикладније казано, умјетника употребној вриједности додале и сиболичку.

Плоска, посуда за ношење ракије у нашој култури има велики одјек и значење; било да се ради о позивању званица, одржавању свадби, крштења или неког другог веселог догађаја. Својим раскошним дрворезом плоска симболизује не само статусни, него и обичајни поглед онога ко је носи (кум, стари сват, младожења,…)

Бачварски, тесарски и дрворезбарски занати су се преплитали и често бивали дјело истих руку.

 

Домаћа радиност

У ове послове се сврставају:

• плетење и штрикање
• ткање
• хеклање
• вез разних текстилних производа
• израда сувенира
• израда народних ношњи
• израда предмета дрвене домаће галантерије (преслице, вретена, друге, таре, гребенови)

Змијањска регија треба да се поносно дичи ЗМИЈАСКИМ ВЕЗОМ, творевином и наслеђем која 2014-те године ушла на попис нематеријалне културне баштине UNESCO.

Змијањски вез је специфична техника веза коју су практиковале жене на Змијању, висоравни на Мањачи изнад Бањалуке. Од средине 19. вијека до данас задржао је своју орнаменталну форму специфичне је израде тамноплаве боје и у његовој изради увијек се користе одређене технике. Основне карактеристике змијањског веза су тамноплава или црна боја и техника покрстице, али он је много више од тамне боје на бијелом платну.

Та мрко плава боја означава бесконачност, а вез је базиран на мотивима крста по коме назив носи и сама техника израде (покрстица). Иглом се праве крстићи, који се спајају у разне геометријске облике. Мотиви су још коло и цвјетови. Сваки мотив има своје значење – срећу у породици, добро здравље, здраво потомство…

Приредио: Миодраг Кондић