Поред тешких пољопривредних послова и мучних времена, гладних година, болести, ратова, турског зулума, терора аустро-угара и комуниста, наш народ је налазио времена и имао воље и инспирације да осмисли разне игре, надигравања и надмудривања како би „дануо душом“ и скренуо мисли са свих недаћа које су га погађале. Мобе или како би то рекли у нашем крају „узајимати се“ су биле готово свакодневне од почетка прољећа, па до касне јесени, било да се орало, копало, косило сијено, купило, брао кукуруз или, можда за момке и дјевојке најљепша моба, перушало, гдје је надметање у брзини, вјештини, уз шале и досјетке, пјесму и игру било саставни дио мобе.
Моба је старински српски обичај међусобног помагања у сеоским домаћинствима. Моба, као израз у нашем језику, је и помоћ у пословима за које је потребна већа радна снага, заједнички рад.
Ипак су праве игре биле остављене за слободно вријеме, најчешће недјељом или о каквом црквеном празнику, а врло често и у вечерњим сатима када се све поради на њиви. Чобани и дјеца су имали своје игре, којима су прекраћивали вријеме, а Богами због игре врло често и губили благо, па кући нијесу смјели ићи.
Када би смо хтјели да подјелимо игре на дјечије-чобанске и игре за одрасле, не бисмо у својој накани били успјешни јер су их играли и једни и други. Исто тако када бисмо их подјелили на такозване витешке и чобанске – ни то не би била правилна подјела. Да их подјелимо са друге стране на такмичарске и забавне, свака игра је и забавна и такмичарска. Како бисмо лакше обрадили све игре нашег краја, мораћемо урадити класификацију, која никакао није мјерило, и то на: дјечије, чобанске, витешке и игре на прелима и сјелима.
ДЈЕЧИЈЕ ИГРЕ
Дјеца се, у зависности од узраста, играју и забављају на различите начине које је тешко побројати. Тада нису постојале индустријске играчке па су се сами довијавали и правили себи играчке од дрвета, кудеље, старих крпа, канапа и тиме развијали креативност и интелект, а ту се у раној фази могло препознати ко ће у животу моћи радити „својим рукама“ како би то рекли стари или бити добар и врстан занатлија.
Овдје ћемо побројати неке од игара којима су дјеца прекраћивала своје вријеме. За дјечаке је било куд и камо погодније вријеме и имали су више слободе у одрастању, па је тако и више игара било којма су се они играли. Игре дјевојчица су везане за плетње, пређу вуне чиме су од малена васпитаване за бригу о кући и укућанима, док се мушкој дјеци остављало више простора за креацију и домишљатост и развој интелекта као будућим главама куће.
Један од најчешћих игара дјечака јесте прављење пуцаљке од зове. За ову игру је потребно направити пуцаљку.
Она се прави тако што се од клипа зове искружи срж и направе се мале куглице од кудеље (вуне) које се чврсто сабију.
Једна се постави на један крај отвора штапића од зове, док се друга штапом гура кроз пуцаљку. Сабија се зрак и избија ону која је зачепила другу страну, при чему се чује пуцањ. Побједник је онај чија пуцаљка јаче пукне и кудеља даље одлети.
Прољеће је било једно од омиљених годишњих доба доба дјеце јер су тада правили разне предмете који су производили звук и тако су се оглашавали.
Тиме вођени су правили пиштаљке од писка или трубе од врбове коре. Исто од лијеске и јасена „свртане“ су трубе. Ове трубе су правили и одрасли, али се њима никако нису оглашавали прије Ђурђевадана.
Праћка је била, вјероватно, омиљена играчка сваког дјечака, а могло би се рећи и дјевојчице. Често су са том праћком упадали у невоље гађајући једни друге и благо које су чували, али им на крају то није узимано за зло. Праћку су правили од рашљавог дрвета гдје би рашље расцјепили и у процјеп затурили тетиве животиња или нешто друго растезљиво и малог кожног дијела гдје се стављао најчешће каменчић. Тек касније се користи гума као „окидач“.
Наравно дјеца и у нашем крају су играла игре као што су „гања“, „жмира“, а верање по дрвећу, прескакање плота, скок у даљ и наравно игра са лоптом су биле свакодневне. Само тада су биле лопте зване „крпењаче“ начињене од старих крпа и сашивене животињске коже.
Чегртаљка или „креја“ је драга играчка најмлађих, које су за њих израђивали очеви или старија браћа.
Зими као и сви, дјеца су се санкала, грудвала и занимала свим играма везаним за снијег и забаву на њему.
Али требали су некако и прекратити дане када је вани ужасно лоше вријеме, тада се играла игра, коју и старији воле, звана „трика“ или „мица“ (У народу је и данас остао израз „трикнуо га“ за неког ко је надмудрио оног другог).
Данас се „трика“ исцртава на картончићима или листовима папира (као приказ на слици). Некада се то чинило на троножцу или столцу, гјде су се на површини гдје се сједило налазиле спаљивањем исцртане линије у облику три квадрата по којима би се играло.
Игру играју два играча који имају по 9 фигура (9 зрневља пасуља и 9 зрневља кукуруза, како би се фигуре међусобно разликовале). Фигуре постављају наизмјенично, а циљ је поставити три у низу, направити „ТРИКУ“ како би стекло право да „поједеш“ једну фигуру противника. „Појести“ можеш било које зрно осим оних који су већ у низу. Када се поредају сва зрна играчи наизмјенично помјерају зрневље на прво слободно поље настојећи направити трику. Тако је све док један играч не остане са само три зрна, он тада има право „скакања“ на било које слободно мјесто. Игра се све док један играч не остане са само два зрна. Колико је стара игра нико не зна, али се предпоставља да би могла бити старија и од шаха.
ЧОБАНСКЕ ИГРЕ
Чобани су током љета играли разне игре како би прекратили вријеме проведено чувајући благо. Игре су биле разне, неке смо већ побројали, овдје ћемо додати само пар игара, и то: пирузање (клис или пируза и пале, како се гдје зове и у ком крају), крмање ….
ПИРУЗАЊЕ (пируза и пале)
Ово је омиљена игра чобана. Изводи се помоћу штапа, који се зове „пала“, дужине око осамдесет цантиметара и једног тањег и краћег штапића који се зове „пируз“, а чија је дужина око петнаест цантиметара. Потребан је још један штап дужине око 60-70 центиметара који се удари у земљу и зове се „шиш“. Пируз се удара тако што се испусти из руке и снажно удари палом. Како би отишао што даље од шиша. Постојала је и могућност да се пируз постави на шиш и тако удара. Противничка екипа га дочекује са палом и ударцем враћа назад што ближе шишу, како би имао што мање за мјерење, тако се и освајају бодови. Преузимање игре се може урадити тако што противнички играч ухвати пируз у руке. Побједник је онај ко први оствари договорени број поена. Један поен је једна дужина пале од шиша па до мјеста гдје је пируз пао. За ову нашу стару игру би се могло рећи да је претеча америчког бејзбола.
KРМАЊЕ
Ова игра је примитиван начин игре голфа или хокеја на трави. Играчи пронађу погодне криве штапове којим тјерају округласти комад дрвета у ископану рупу или између два штапа забодена у земљу. Умјесто дрвета често је кориштена шишарика или лоптица од говеђе длаке. Побједник је екипа која више пута убаци лоптицу у рупу или протјера између штапова.
ВИТЕШКЕ ИГРЕ
Овдје су све игре које подразумјевају снагу, вјештину и спретност. Таквих игара је доста и претежно су намјењене мушкарцима који су се ту доказивали највише у снази.
Рвање како у древној Грчкој, тако и код нас, је била прва дисциплина у којој се показивала снага и спретност момака. Правила су врло једноставна: два момка се ухвате рукама око струка и снажно стежу један другог настојећи да противника оборе на земљу. Такво рвање се звало рвање „у кост“ или „рвање у коштац“. Касније појавом каиша хватали су се за каиш и то се звало „рвање у каиш“. Побједник је онај који другог обори на леђа.
Бацање „камена са рамена“ је сигурно најстарија и најчешћа мушка игра. Овдје се пронађе погодан камен, повуче се линија на земљи, са које се „из мјеста“ или „из трка“ баца камен у даљ са рамена. Судија обиљежава мјесто гдје је пао камен и стопама мјери удаљеност које се називају „укопима“. За оног ко је побједио се каже да је „одбацио“. Момци који би побјеђивали у овој игри су били позннати и о њима се са дивљењем причало.
Надвлачење клипа је још једна игра која захтјева велику снагу. Момци би посјели на земљу и упрли табан о табан, ухватили би се рукама за клип, који је био дуг око пола метра и надвлачили би се. Побједник је онај ко „надвуче“ подигне са земље оног преко пута себе.
Овдје има још игара које су биле популарне , као што су скок у даљ, скок у вис, повлачење конопца, пењање уз стожину (са које се огули кора и намаже се маслом) и као једна врло цијењена која је показивала снагу у рукама, а то је надвлачење куке. У овој игри се играчи ухвате средњим прстом на руци и надвлаче један другог. Овдје се издваја надвлачење са „завратњем“ и без „завртања“ (окретање шаке у зглобу).
ИГРЕ НА ПРЕЛИМА И СЈЕЛИМА
Јесење и зимске ноћи је ваљало некако прекратити, а ту су била незаобилазна сјела или прела. Ту су се момци упознавали са дјевојкама, а истини за вољу домаћице и дјевојке показивале шта „умију рукама“ и препоручивале се за удају. Поред пјесме и шале наши преци су били домишљати и смислили су бројне начине забаве за дуге зимске ноћи, а ми ћемо побројати неке. Мислим, а то птврђују и приче са старима да је омиљена игра било КАПАЊЕ, које се начешће играло у „бријање на суво“ (мазање лица наквашеним лугом и стругање са лица комушом).
Капање је најзанимљивија и најпопуларнија игра коју могу играти једнако и млади и стари. За ову игру је потребно најмање два играча, а крајњи број играча није одређен. Потребно је још сакупити десет (негдје и једанаест) приглавака који се зову „капе“. Оне се распореде по некој простирци на поду и под њих се „поткрива“ новчић. Најспретнији играч „поткрива“ новчић, а противничка екипа га тражи. У колико га пронађе под првом „капом“ преузима поткривање, а под сваком следећом, екипа добија онолико поена колико је капа остало неоткривених. Циљ је што касније пронаћи новчић како би остварили што мањи број бодова. Игра се до 101 „козе“. Поред капања и трика је била врло популарна игра на сјелима (већ појашњена).
Прикупио и приредио: Мирослав Шево