Чување свијести о сопственом поријеклу

Слава (у хришћанству – крсно име, крсна слава) је прастари народни  обичај прославе заштитника дома и огњишта. Међу Словенима, најбоље се одржала код Срба. Срби су славу континуирано и најдуже задржали, те је пренијели кроз Хришћанство до данашњих дана.

Највише присталица има вјеровање да је слава христијанизовани облик старог словенског празника посвећеног митском претку породице, односно породичним прецима уопште. Слава потиче из култа предака, једног од најважнијих прасловенских култова. Наиме, стари Словени су, а Срби посебно, веома држали до породице и односа према прецима. Слава је тада (а и данас) управо одржавала везу са прецима и поријеклом. Слављењем, породице су преносиле културно наслеђе са покољења на покољење и чувале свијест о сопственом поријеклу.

У прилог теорије да крсно име – слава припада култу мртвих, говори и спремање кољива о крсом имену које се употребљава у култу мртвих.

Култ предака био је посебно развијен код Јужних Словена, пре свега код Срба. Готово сви српски обичаји у вријеме Божића и такозваних некрштених дана везани су за култ предака, а и крсно име – слава – код Срба јесте велики празник породичног претка, чувара и заштитника куће и породице.

Чврсто се вјеровало да покојници настављају живот послије смрти, што се огледа у погребним ритуалима као што су даће. Трећег, седмог, дванаестог и четрдесетог дана послије смрти покојницима су на гроб доношени храна и пиће, као и после 6 и 12 месеци. Посебни празници мртвих, задушнице, прослављани су и на гробовима и по кућама, у рано прољеће и у касну јесен. Отуда су и у дан славе предака као жртву умрлима прилагали храну и жито, а ова гозба се тако пренијела и до данашњих дана у виду богате славске трпезе, обредног колача и славског жита.

Најстарији помен славе у нашим крајевима потиче из 1018. године. Постоји теорија да су Срби у време покрштавања, негдје крајем 9. века, сам дан масовног крштења узимали као дан свеца заштитника или је свако племе усвојило свог заједничког заштитника.

Како је пагански народни обичај било немогуће искорјенити и код раних христијанизованих Срба, мудри српски архиепископ Свети Сава је у 13. веку канонизовао старе народне обичаје и упутио свештенство да их насилно и узалудно не прогоне, него да им дају хришћанско обиљежје. С друге стране, забранио је свечарске гозбе са крвним жртвама код цркве; у цркви се почела вршити служба светитељу, а гозбе су се морале обављати у кући домаћина који слави свог заштитника као крсну славу. Тако слава стиже у хришћанско-православне обичаје.

Данашњу форму слава коначно је уобличио митрополит Србије Михаило 1862. године. Данас, поред породичне славе, постоје и црквене, сеоске завјетине, градске, славе удужења и друштава, па чак и страначке или занатлијске славе.

Засигурно, кроз христијанизацију Срба, слава је од паганских времена остала главни доказ о поријеклу.

Прикупио и припремио: Шево Мирослав

Славе данас

Како је сваки православни храм посвећен једном светитељу кога на његов дан слави као свога заштитника, тако и породице традиционално славе свог одабраног светитеља који је њихов заштитник, заступник и тумач молитви пред Господом.  Оне га поштују и са кољена на кољено, са оца на сина, сваке године славе за напредак и срећу свога дома. То се назива КРСНИМ ИМЕНОМ или СЛАВОМ. Важило је, да су некада давно на тај дан, крштени преци те породице или да се десила нека друга радост (можда избегла нека велика несрећа).

Слава није само обичај, него и свети дан, дан величања светитеља и његове заштитничке моћи. Срби су једини народ који су очували и славе славу.

Од око стотину слава највећи броја слави: светог Николу, Ђурђевдан, Аранђеловдан, светог Јована, Митровдан, свету Петку… 

Поред крсне славе многе породице прислужују (послужују) или, како се у нашем крају често каже СПОМИЊУ, тј. нешто скромније прослављају неки други свети дан. Те приславице су често повезане, нпр. они који славе Ђурђевдан често прислужују Ђурђиц, ради здравља и напредка се често спомињу света Петка и свети Сисоје.

Крсна слава је за нашег човјека велика светиња у коју се некада куну. Преноси се са кољена на кољено, а у стара времена је важило да синови не славе све док им је отац жив. За преношење славе са кољена на кољено су везани бројни обичаји који се од краја до краја разликују.

За крсно име се домаћин посебно потруди око припреме гозбе – спрема најбољу храну и износи најбоље пиће. Родбина, кумови и пријатељи овом приликом исказују велико поштовање и част. На слави се обично људи по доласку обраћају поздравом. „Помоз’ Бог, срећна вам слава! Много година у здрављу и весељу славили!“

Поред запаљене воштанице, прислужног кандила и иконе светитеља, поред славског колача и кољива (жита) окађеног миомирисом тамјана Срби су кроз вијекове утврђивали и опстајали у својој православној вјери.

Сам кнез Лазар, уочи битке на Косову, није пропустио да слави славу. Она се славила и у вријеме ратова, у рововима, па и у самим биткама.

У источној Босни посебну улогу на слави има породични кум који домаћина дарује добром ракијом уз поруку: „Куме мили, прими поштење“. Кум наравно прихвата, захваљује се и обично узвраћа ракијом. Битно је истаћи да „поштење“, најчешће у виду плетаре ракије кружи од госта до госта и из поштовања према пружаоцу се не одбија.

Ако слава падне на сриједу или петак, или ако је слава у вријеме поста обавезно се припрема посна трпеза. У нашем крају, поред додатних гурманских додатака, се може славски ручак опредијелити на три основна јела: супу, сарму и печење (или рибу). Посну славу редовно прати и гњечени пасуљ.

Славе је спремао и спрема свако према својој могућности. Некада, а често и данас, се славило и по три дана. Прилику за дружење и боравак заједно ближе родбине треба користити, али треба избјећи појаву да слава постане прилика за претјеривање и неумјереност у јелу и пићу или да се спревргне у неко друго ругло.

Треба настојати да славски обред уз окретање славског колача, молитве и здравице, славске пјесме и бесједе о светитељу величају свечарски и духовни вид славе.

За разлику од Светог Саве, који је вjерницима СПЦ понудио списак православних светаца у замjену за многобожачког паганског Бога или заштитника дома, поглавари осталих православних цркава то нису учинили. И тако је код њих крсно име преведено у имендан, као лични празник сваког веjрника.

Слава, традиционални српски обичај је одлуком Међувладиног комитета у Паризу за нематеријалну културну баштину уврштена на UNESCO листу. Више о томе можете прочитати у прилогу СРПСКА СЛАВА НА UNESCO ЛИСТИ

Славе данас по мотивима књиге Момчила Спасојевића – Обичаји у Срба, приредио Миодраг Кондић