Прело је исто што и моба (косидба, купљење сијена, берба ку’руза, копање..), љети, само што је прело у касну јесен или зиму. И још једна разлика – прело је преко ноћи. Прело су организовале жене, домаћице, како би преле (отуда назив прело), вуну и конопљу, ткале, плеле…

Ваљало је спремити сву одјећу за зиму, љето… Некада се гардероба није куповала, него су је домаћице шиле, ткале, плеле, а и постељина није купована. На прелима су се жене из засеока, па и шире скупљале и радиле овај, не тако лак посао. Уз свјетлост лампе и огњишта до касно у ноћ, а врло често и до самог јутра су радиле. Да би посао прошао што брже и лакше, било је потребно и друштво.

 Тако су позивале дјевојке да им „помажу“ у раду. А гдје су дјевојкe – ту су и момци. Није било савремених облика комуникације, али су момци увијек некако дознали за прело. На прело се није посебно позивало, али се знало код кога је и ко се ту очекује. Ако никако другачије момци за прело су дознали по дјевојачкој пјесми и то им је била „позивница“. Жене су на прелима себи спремале и малу гозбу. Правиле су варицу (јело од пшенице, кукуруза и пасуља), пекле „ришке“ (кромпир), будимку, мисираче (тикве), крушке црнице… То су били њихови мезетлуци. На прелима је било увијек весело, а шала и смијех су олакшавали посао.

Прела су започињала у касној јесени и трајала све до прољећа, док су ноћи најдуже. Зима и сметови нису била перепрека да се млађани момци запуте на прело и у сусједно село, нарочито ако је то прилика да виде и обиђу дјевојке.

Прело је свакако имало значај при томе да се нешто уради и привриједи. Међутим оно што је поред тога значајно, можда и темељно је друштвени значај прела и сијела. На овим окупљањима су се препричавали доживљаји, баштинило усмено приповиједање те су тако многе народне мудрости оживјеле и прескочиле на наследнике.

Развијала се и обликовало пјесма – обиљежје нашег краја које је својом изазитом спецификом познато у Крајини, па и шире.

Видео прилог је приказ Змијањског кола у извођењу Централног културно-умјетничког друштва младих „Веселин Маслеша“ из Бањалуке.

Момци и мушка чељад су играли неке од старих игара: капање или трике и то најчешће у неку опкладу  која је морала сама по себи бити смијешна. Пјесма је била саставни дио прела и то она изворна „oјкача“. Ту су била и натпјевавања момака и дјевојака, а Бога ми пред зору је знало и коло заиграти у авлији.

Да се не заборави приповидити: све то је подгријава шљивовица, домаћа, са којом се домаћин дичио. Нарочито се скромном гозбом, ракијом, уређеним домом истицаше окућнице и куће саме домаћинстава која су имали женско чељаде прирасло за удају.

На сјелу се није радило ништа у рукама, јер су се сјела организовала када је какав год (светац), али све остало побројано је разлог сјела. На сијелима је, може се рећи, друштвени живот више долазио до изражаја.

Посебно интересантно је и некадашње изражавање симпатије, или ти ашиковање, као се овом дару Божјем казивало у стара добра доба. Дјевојке су се тобоже стидјеле, момци надметали снагом, мудрошћу, пјесмом, свиралима; и на крају својим изгледима и украсима на  одјећи трудили допасти ђевојци. Вазда је крајичком ока испод нахереног рубца нека бака имала задаћу да у полутами ‘вењера или неке друге лампе газаре припази да се момче сувише не приближи ђевојчету и оскрнави њену младалачку чистоћу.

Могло би се још много тога продиванити о овом носталгичном обичају. Надамо се да је и ово довољна рецка на ‘артији да се ова посебност не заборави.