Да прозборим коју и ја на ову нашу писанију….

Нијесам ја ‘вако стручан ријечју, ко ови мој сарадник, а гле чуда и ујак, али ја ћу ‘нако како знадем и умијем па како би би.

Да сам „одговоран“ за покретње ‘ваке „ствари“, а волио би што неби, но нијесам и ето.  Мене овај Кондић позва једну вече и тако разборито исприча шта је наумио и ја пристадо’ „на прву“.

А о’кле ја са вакијем презименом ту у том селу Обровцу. Па и ја сам роде о’тален. Матер ми је Кондић, дјевојачки, а њена матер опет Јукић и ето ти везе. Рекло би се коријени су од Јукића из Обровца, а по оцу са села Очијева повише Мартин Брода, општина Дрвар срез Бихаћ. И овај задњи белај што нас задеси насели нас Шеве у Бронзаном Мајдану. Ту се скућисмо. Жењен јесам, дјеце имам, једно, за саде , Богу хвала на свему.

Ово наше писаније није лака работа. Данас свијет лети за оним, што би се рекло, модернијем, што је данаске, оно од јуче већ заборавио, а прекључе, ихиии…. и не памти више. Ми ‘ође ћемо мало ићи и подубоко у назад да видимо који смо, о’кле смо, шта смо, шта то наши стари радише и како радише… Е, саде, то је велики поса’. Можда ми ђе и оманемо, али онај који ово чита и гледи, па нек нам на то и укаже. Онако народски: “Види, земо, моји мени веле да баш то тако и није било.“ Ми се на те ставри никако бунит’ нећемо. Ђе би, болан, на помоћ се бунили.

Пазићемо да ђе кога не прескочимо, а није село ни мало, па нас ви врните тамо ђе прескочимо. Наум нам је да пређемо цијело село, уђемо у сваки засеок и испричамо причу о њем’. Е, за таки поса’ мора нас више бити у овом. И, ево и ја ћу све Скутаре позвати да се сами јаве да нам помогну колико су кадри.

Нијесам ја неки новинар, нити стручан, нити нарочито писмен, али волим чапркати по тим старијем ‘артијама, а ту се свашта може виђети.

Ја сад коју написах о нашем раду и нашој жељи и тежњи. Покушах то старим говором нашег краја, а о’ђе ћемо и о нашем говору и језику, обичајима и свему другом. До сљедећег зборења нека је Бог с` нама!

Мирослав Шево