Da prozborim koju i ja na ovu našu pisaniju….
Nijesam ja ‘vako stručan riječju, ko ovi moj saradnik, a gle čuda i ujak, ali ja ću ‘nako kako znadem i umijem pa kako bi bi.
Da sam „odgovoran“ za pokretnje ‘vake „stvari“, a volio bi što nebi, no nijesam i eto. Mene ovaj Kondić pozva jednu veče i tako razborito ispriča šta je naumio i ja pristado’ „na prvu“.
A o’kle ja sa vakijem prezimenom tu u tom selu Obrovcu. Pa i ja sam rode o’talen. Mater mi je Kondić, djevojački, a njena mater opet Jukić i eto ti veze. Reklo bi se korijeni su od Jukića iz Obrovca, a po ocu sa sela Očijeva poviše Martin Broda, opština Drvar srez Bihać. I ovaj zadnji belaj što nas zadesi naseli nas Ševe u Bronzanom Majdanu. Tu se skućismo. Ženjen jesam, djece imam, jedno, za sade , Bogu hvala na svemu.
Ovo naše pisanije nije laka rabota. Danas svijet leti za onim, što bi se reklo, modernijem, što je danaske, ono od juče već zaboravio, a preključe, ihiii…. i ne pamti više. Mi ‘ođe ćemo malo ići i poduboko u nazad da vidimo koji smo, o’kle smo, šta smo, šta to naši stari radiše i kako radiše… E, sade, to je veliki posa’. Možda mi đe i omanemo, ali onaj koji ovo čita i gledi, pa nek nam na to i ukaže. Onako narodski: “Vidi, zemo, moji meni vele da baš to tako i nije bilo.“ Mi se na te stavri nikako bunit’ nećemo. Đe bi, bolan, na pomoć se bunili.
Pazićemo da đe koga ne preskočimo, a nije selo ni malo, pa nas vi vrnite tamo đe preskočimo. Naum nam je da pređemo cijelo selo, uđemo u svaki zaseok i ispričamo priču o njem’. E, za taki posa’ mora nas više biti u ovom. I, evo i ja ću sve Skutare pozvati da se sami jave da nam pomognu koliko su kadri.
Nijesam ja neki novinar, niti stručan, niti naročito pismen, ali volim čaprkati po tim starijem ‘artijama, a tu se svašta može viđeti.
Ja sad koju napisah o našem radu i našoj želji i težnji. Pokušah to starim govorom našeg kraja, a o’đe ćemo i o našem govoru i jeziku, običajima i svemu drugom. Do sljedećeg zborenja neka je Bog s` nama!
Miroslav Ševo