ИЗВОР | Западни Срби | Бањалучка регија
Ојкача
Ојкача је десетерачка пјесма из два стиха, који се завршавају дугим „оооој“. Пјева је три или пет пјевача, или цијело коло, у полутону (секунди). Може бити праћена једноструним или двоструним гуслама, свираним у истој интонацији, која се у западноевропској музичкој теорији сматра обрасцем какофоније. Традиција ојкаче, или ојкања посебно се гаји у Крајини, а нарочито о Поткозарју. Козарачка ојкача је јако слична ојкачи са Баније.
Постоји више теза и супротних мишљења о настанку имена „Ојкача“. Многи тврде да је њено име настало од глагола ојкати, што значи отегнуто и тужно пјевати, наглашавајући и продужавајући глас ‘о’. Ојкача је изражена у једноставној мелодији пратећег гласа и развијеној мелодији пјевача који води. Један заводи пјесму док су други пратња. Међутим, да би ојкача добро звучала не смије се пјевати кроз дерњаву, већ сложно – мушки, а посебно пратња. Цијени се онај ко лијепо заводи пјесму, да мелодији даје милозвучни тон. На цијени је пјевач који има фин, истанчан глас да се звонко осјети изнад пратње. Усклађеност пјевача у извођењу је веома важна особина доброг пјевања, посебно у завршницама. Често се сугласник в приликом ојкања може чути тамо гдје му није мјесто у нашем сеоском пјевању. Овдје се јавља потреба кићења ријечи, односно мелодије са вишком ријечи који доприносе богатству ојкаче.
Ојкача је прозор козарачке душе. То је „начин’ на који Крајишник плаче, смије се, збија шале, провоцира, па и Богу се моли. Шта би за једног крајишника био свијет без ојкаче, како би само могао рећи: “Док се Сунце преко неба креће, Козара се покорити неће“!?
Волим Пр’једор, волим околину,
а највише своју ђедовину.
Са Грмеча кличе бијела вила,
О крајино мајко моја мила
Грмеч рађа виле И орлове,
А Козара сиве соколове
„У твојој Козари никад нисам био,
нит сам је видио,
али сам видио коло козарско,
ој, ђевојко, драгај душо моја,
ој, ђевојко огњена, љута моја бољко,
ој, ђевојко Кнежопољко,
видио сам заљуљано коло козарско.“
Бранко Ћопић
1922. године о том народном колу из Поткозарја записано је сљедеће: „Игра се и пјева по Кнешпољу без свирача или тамбураша, и то ритмички уз пјесму. У колу састављена младеж ухвати се за руке испод паса, окреће се кратким корацима и наизмјенично по групама пјева у осмерцу и десетерцу неку лирску народну или другу пјесму. Том приликом изговарају сваки стих на слогове. Тако једна група отпјева један стих, затим то исто отпјева драга група из истог кола. Свака пјесма почиње са: „Ој, ђевојко, драга душо моја.“ По овоме се наставља други и трећи стих, нпр.: „Мен је бабо купио дуката, Па се вију око мога врата.“
Пјесма у козарачком колу одзвања радошћу, немиром, и зна бити задирљива и изазивачка:
Читлук село, а Стригова дола,
Ту је мене затицала зора.
Ој дјевојко, драгај душо моја!
Ој дјевојко, мило јање моје!
У мог ћаће четири су сина,
А ја сам му пуста бећарина.
Ој дјевојко, драгај душо моја!
Ој дјевојко, мило јање моје!
Козарачко коло се игра на лијеву страну, са рукама у преплету. Три пјевача „прваче“, а три „полажу“.
Народно коло се држи уједно у великом кругу. Онај који започиње пјесму у колу на једној страни има двојицу који му помажу, а остали га прате на његовој страни, док друга страна кола ћути. Они који воде заталасају коло свом снагом према другој страни и пјевајући опет врате коло на старо мјесто. Чим он заврши пјевање, онда то исто пјевање започиње један, на другој страни, а два га помажу и остали га прате на тој страни, док супротна страна кола ћути. Онај који води пјесму свом снагом заталаса коло према другој страни која је прије пјевала и док испјева пјесму коло поврати одакле је оно пошло.
У прошлости иза сваког стиха био је обавезан рефрен, припјев: „Ој, дјевојко, драгај душо моја! Ој, дјевојко, мило јање моје!“, док данас то више није строго правило. Рефрен пјесме је ритмички оправдан, али је и предах да онај што првачи смисли нови стих. И тако су се међу већ познатим стиховима низали нови. Редосљед стихова био је ствар оних који прваче, али правило је увијек било: дистих па рефрен.
Козарско коло и пјесма је саставни дио живота у овим крајевима. Народ своје тежње исказује пјесмом у Козарском колу. Козарчани су одувијек изражавали колом и пјесмом своје јединство. То је пјесма поноса и енергије, пјесма оптимизма.
Стил пјевања је прилагођен времену и улози. Стихови су родољбиви, љубавни, саљиви, подругљиви, провокативни….
Имал’ иста од Србина јаче,
имал’ љепше пјесме од ојкаче.
Ој,дјевојко, драга душо моја.
Козара је лијепа и зелена,
Ал’ је нашом крви заливена.
Ој, дјевојко, драга душо моја
И посута костима бораца,
А највише млади’ Кнешпољаца.
Ој, дјевојко драга дусо моја
Ој, Козаро, дивно опјевана,
У најтежем часу насмијана.
У коло улазе дјевојке и момци и оно се завије и виловито креће, кораци се уситњују и готово остају у мјесту, и опет виловито крену напријед. Играч није у коло ухваћен, него уплетен, он се не држи за руке са оном двојицом до себе, него њих двојица спајају руке преко њега, један преко мишке, други испод пазуха, и тако редом у тој шестерострукој спрези гибају и плове свако слободним покретом. Тако у том једном крвотоку окрећу се људска тијела на запјев својих коловођа. Извијају се сви покрети и гласови, игра мушко и женско. Неколико дјевојака сучелице коловођама запјевају. Настаје натпјевање једних и других. Једној и другој страни сваки пут се учини да је надмашила па захукта коло, оно се с вриском и топотом изувија увис и устрану, окрзне се па се и гурне са сусједним…
Мала моја, свога ћаћу вежи,
кад ја дођем да на ме’ не режи.
Мој драгане, вежи и ти свога,
па нек’ реже један на другога.
Мала моја, мршава и сува
па четворо чарапа обува.
Ајмо моја браћо запјевати,
ајмо рано, јер нисмо одавно.
Народно коло народа Поткозарја и Козаре имало је своје строге законитости. Ако се момак ухвати у коло код дјевојке, а она се пусти и оде, то је била највећа срамота. Ако неко у колу пресијече дјевојку од момка, долазило је до свађа. Ако се момак ухвати и дјевојка се пусти, то је увреда за момка.
Народна музичка традиција је врло жива и присутна у животу цијеле Крајине. У богатство музичког колорита могу се убројити и посебне врсте народних пјесама „крајишнице“, епске пјесме које се казују уз гусле, а распрострањене су по цијелој Крајини.
Годинама је изворна пјесма Козаре и Поткозарја била игнорисана од републицких медија СР БиХ, али она је живјела у народу и остала сачувана од заборава. За вријеме и послије задњег „Отаџбинског“ рата вратила се и у медије. О ојкачи се пише, снимају се радио и ТВ емисије, организују Сабори под покровитељством ТВ кућа и Министарства за културу Републике Српске. Сваке године уочи Преображења одржава се већ традиционални Сабор ојкаче код манастира Моштаница, који има и такмичарски карактер.На Сабору учествују изворне групе из Републике Српске, Крајине и Србије.
Књига „О ојкачи“ Приједорчанина Ненада Грујичића доживљава већ 4. издање:
О ојкачи
У Крајини, нарочито у Поткозарју, најчешћи и најстарији назив за пјесму у двостиху коју народ пјева јесте ојкача (ојкалица). Њено име настало је од глагола ојкати, што значи „отегнуто и тужно пјевати, наглашавајући и продужавајући глас – о“.
Са музичког становишта, ојкање је врста вокалне народне музике чији корјени пониру дубоко у прошлост. Ојкање се огледа у прожимању радосног и жалосног расположења. Мишљење је да је ојкање „плач, кукњава“. То се нарочито односи на крајеве гђе се ојка само рјечица „ој“, без икаквог текста.
Често ојкачи варирају једну исту тему у двостиху који се и не мора римовати:
Ој, дјевојко, драгај душо моја,
ој, дјевојко, мило лане моје.
Ојка се на врло пространом српском говорном подручју: У Далматинској загори и Лици, на Банији и Кордуну, у Херцеговини и Босни. И у Црној Гори се свуда тако пјева. Бјелопавловићи се паче хвалишу да су они измислили тај начин тремолованога пјевања, а зову га зерзавање. Брђанин за разлику од равничарског човјека, тек је на сусједном обронку имао првог комшију. Дозивали су се ојкајући. Главе пјевача обично су окренуте тако да им се гласови састају тј. сукобљавају.
Са антрополошког становишта, интересантно је запажање Антуна Добронића: „И путник, и чобан, и жене у највечој осами ојкају, а да уопште и не рачунају на то тко их слуша. Пјевају наиме за себе…што говори о древности ојкања“.
Ојкача је слика загријане пјевачке атмосфере, нека врста пјевачког транса, опијености присуством других ојкача. Снага тона даје црту чујности, везаности за родну груду. Ојкачи, нарочито млађи, пјевају снажно, из свег грла, набреклих жила на врату, такмичећи се ко ће произвести јачи глас. Они се предају љепотама гласовних моћи, уживају у “акустичном феномену“. Ријечи пјесме пресјецају предахом.
Сигурно је да су текстови ојкаче производ прилика и околности у којима је пјевана, те, као таква, она одражава дубину менталитета крајишког човјека и знамење контекста гђе живи. У Крајини, осим ојкаче (која је најрепрезентавнији термин), постоје и следећи називи за пјесме што их народ у разним приликама и поводима пјева: розгача (розгалица), потресалица, чанталица, грокталица, приклапалица, кожунска, бацавица, лагавица, приклопица, канталица, фирмањска, редалица, софрењска, прескакалица и тако даље.
На музичком плану, ојкача се дијели на двије основне врсте: дугачка и кратка. У селима око Приједора, на примјер, разликује се „дјевојачки глас“, „дуги глас“ и „старински глас“. ‘“Дугачка“ ојкача пјева се мирно, сједећи или стојећи. „Кратка“ пак, само у колу, у покрету.
Нарочита важност придаје се ојкачу који започиње пјесму. Тај мора бити најбољи пјевач, најтананији слухиста, али и грлат. Они који прате, морају знати шта им је посао: никако искакати испред, надјачавати или преузимати улогу онога који започиње. Различити су називи за првог и другог пјевача. Онај што започиње је „првак“ и он „првачи“, а други „испомаже“.
-Ја првачим, браћа испомажу, што ја не знам, браћа ми покажу.
Затим: први „поведе“, други „прилаже“, потом, зависно од краја: „јоче“ – „потреса“, „води“ – „прати“, „вози“ – „полаже“. За пјевача који прати, басира, каже се и да „догони глас“, а ако мијења мелодију: „окрет“ или „нови глас“.
Бранко Ћопић има пјесму „Ој дјевојко драгај душо моја“… у којој помиње коло:
У твојој Козарици никад нисам био,
нит сам је видио,
али сам видио коло козарско,
ој, ђевојко, драгај душо моја,
ој, ђевојко огњена, љута моја бољко,
ој ђевојко Кнежопољко,
видио сам заљуљано коло козарско.
Крајишник је увијек духовит на свој рачун:
Команданте, пуштајдер ме кући,
жена вара, морам је истући.
„Пребацивање“ ојкаче у концертне дворане, на касете и плоче, нема ону пресудну димензију, оно непоновљиво чудо које попут ријеке таласа шумори и удара у брину. Ојкача отпјевана уз врели ракијски котао представља чист позоришни чин, и ту је она неприкосновена, најостваренија.
Ојкача је данас и даље веома популарна у Крајини, нарочито у Поткозарју. Она прати све битне и преломне догађаје сеоског становништва. Ново вријеме доноси и нове садржаје, нове текстове, тако да је ојкача често тумач најактуелнијих догађаја. У томе је њена виталност, неуништивост. Пјева се на зборовима, поводом вјерских и државних празника, о свадбама и пировима, на славама, поводом одласка и повратка из војске (док је служење војног рока постојало), приликом покривања нове куће, поводом рођења дјетета и тако даље…. Осим ових, назовимо их, званичних прилика, ојкача се пјева и у сасвим необавезним, случајним приликама. Пјева се пред кућом, у кући, на сокаку, на улици, на ливади, на мосту… Није рјеткост, нарочито суботом и недјељом, прије подне, пред продавницом „мјешовите робе“ да два „бјата“ (од миља један другог тако називају) изоштре грла. Ту се цијевчи пиво и пију „унучад“ (флашице алкохола).
Сеоске мобе, косидбе, вршидбе и перушања су тешко пролазиле да не заори препознатљива крајишка пјесма.
Најупечатљивији примјер ојкаче је у колу, обично на каквом збору, свадби или приликом покривања новог „шљемена“. Формирају се два кола и натпјевавају. Ако нема пјевача (играча) за два кола, игра се једно, унутар којег су двије мање групе… Руке се пребаце преко груди играча до себе, изукрштају, и коло (пјесма) крене. Свака група има свој двостих. Прва група отпјева први стих. Ојкачу прихвати друга и отпјева свој стих. Онда опет прва свој други стих, што исто чини и друга група. Исписано преплитање овако изгледа:
Мене моји ‘оће да ожене;
„Ми смо мали запјевати знали“;
Цуру просе не питају мене;
„Кад смо седам година имали“.
Док једна група пјева свој дио ојкаче, друга се, у покрету, мимиком и гестовима, договара шта ће ново пјевати. И тако у недоглед. Игра се и пјева „до голе воде“. Док се пјева и њише у колу, пјева се што се боље и јаче може: пјевачи криве уста и вратове, напињу груди, рекло би се да се аче. Час искошени, час повијени, а онда опет нагло усправљени, па занесени, претворени у јаросне очи и уши, у додир који струји цијелим колоплетом, ногама изводе непредвидиве покрете: цупкају привлачећи стоплао стопалу, а онда нагло савију ногу у кољену и тако више пута, или у још ко зна којем правцу, или на још који невјероватан начин, лебде по тлу повремено стружући или закопавајући обућом земљу. У трансу пјесму увијек прате цика, вриска и повика које су најљепше у женским бљесковима. У незадрживом ритуалу чије градације воде ка кулминацији звука и покрета, имају фазе кад се пјевачи „уозбиље“ и на трен примире у покрету: привремено се стишају, можда и одмарају…, па онда опет букну и распомаме онога до себе. То примирје у кретњи која не престаје у исти мах је исказивање поноса и поштовања према ојкачи, указивање на њену љековиту природу, на обредни значај и смисао. Она се сматра драгоцјеношћу која се ничим не може замјенити. Шаренило ођеће која се свакодневно или ријетко носи, такође, појачава љепоту спонтаног тренутка и укупног ероса који вијори уплетеним колом које је више од самога кола. Са стране неко додаје ознојеним пјевачима пиво или ракију. Разиграно коло поништава патријархални стид. Како се ојкача размахује, тако и садржај бива слободнији, ласцивнији. У колу, момци, дјевојке, мушкарци и жене, сијевају очима и пјевају:
Село вели: бараба не ради!
-Село моје пуно копилади.
или
Цура цв’јеће међу ноге меће,
кад кораца да јој мирис баца.
Кад коло стане, а то је одиста на измаку снаге, уз велико задовољство, задихан смјех и доживљену катарзу, ојкачи настављају да пијуцкају и једу. Жене, тобож, једна другој склањају “длаку“ с рамена и весело, а помало стидно уздишу: „Ајој, сестро мила!“ Сад се не прича о темама што су пјеване у колу. Мушкарци се искашљавају, чисте грло и припремају да наново поведу коло. И тако дубоко у мрак. Последњи остају барабини који чари читавог ритуала виде у снази да се пјева кад се више ником не пјева. Опијени, они ће до својих кућа ојкати, а и кад пристигну, одлучиће се код којега ће наставити „дернек. Жена онога што је изненада добио госте, устаје без обзира што је и зора, без ријећи противљења прима их у кућу, спрема све што је потребно и, често, пјева с њима. Када се засите свих могућих мелодија и тема ојкаче, када, заправо, исцрпе сав ојкачки репертоар…, тада најспособнији и најдаровитији међу њима показује своје ономатопејске вјештине те почиње лајати као пас, рикати као бик или, пак, кукурикати као пијетао. То је круна ојкачке нирване која у најдубљим својим онтолошким корјенима показује елементе паганског. Тад ојкач прави везу између неба и земље, тад својим „немуштим језиком“ показује да постоји на земљи, а под небесима, жив, непомјерен, јединствен, смртан.
Стихови ојкаче каткад се и изговарају. То се догађа приликом покривања куће. Тада се на крво попне „викало“, најгрлатији човјек у крају, по могућности духовит, а често је један и од најбољих пјевача. Колико га „грло носи“, виче и обавјештава село да тај и тај покрива „шљеме“ и да му је комшија Драго Драгић донио ручник од десет метара, печеницу од педесет килогама и кошуљу златом извезену (ручник је од метар-два, печено прасе од петнаестак кила, кошуља обична). И док цријепови иду из руке у руку (обично ђеца и старији, поредани у „ланац“, додају цријеп) на кров, окупљени народ, подигнутих глава слуша и гледа како викало виче и вјеша дарове о јаку грану љесковог дрвета што је прикована на храстову јапију, на нове греде домачинове куће. Улога викала је да засмијава присутне. Да би успио, мора у своје „информативне вијести“ убацити и понеки смијешан двостих којим коментарише домаћина, али и пријатеља што је донио милоште. Тај ритуал на крову је чист позоришни чин који прати, са занимањем и спремна да суди, публика разнога узраста. Окићен ручницима и најбољом кошуљом, чим је кров покривен, викало силази и „води“ ојкачу. Викало последњи одлази кући, промукао, али и богато награђен: главом печеног прасета, кошуљом, ракијом и новцем.
Има људи који су цијењени као наздравичари, па их други зову на свадбе и друге прилике да казују стихове.
У свим ситуацијама гђе се пјева и чује ојкача тешко је замислити праву атмосферу без пуцања из пиштоља или пушке. Добар пјевач, нарочито „првак“, обавезно има уза се какав „парабелум“. Пуца се у паузи, између две ојкаче, али и током пјевања. Ђеца облијећу пјеваче и купе вруће чауре. Око „пуцача“ са добрим револвером окупљају се најбољи пјевачи. …У Крајини скоро свака кућа има некакву „справу за пуцање“. Искуство ратовања створило је неписано правило да се у кући држи „нешто“. Једна ојкача казује:
Пиштољи се носити не смију,
опет лоле носе без дозволе.
или
Нешто чича згуњгур’о у гуњу,
пиштољчину к’о божију муњу.
Једини инструмент уз који се ојкача пјева јесте мала тамбурица, неизгледна, са три жице исте дебљине (то није личка разбибрига – самица). Уз њу се може и играти „воје и двоје“. Тамбурицу су на Балкан донијели Словени. У последње вријеме чује се и хармоника, но она нема исконско својство што га у својој „души“ носи тамбурица. Реског звука, сва у јецању, ситног мелодијског „веза“, тамбурица је душу дала за кућну атмосферу, гђе се састало ојкачко друштво да се провесели. Тек уз тамбурицу долази до изражаја дирљива тананост ојкаче. Уз њу заблистају најквалитетнији десетерци, чују се најсуптилније пјесничке творевине, јежи се длака на руци. …Тамбураш на лицу мјеста покаткад скраја стихове. Он је, заправо, жива антологија свега што се пјева у крају. Јер, тамбуру не може свако да носи. А тај што носи мора имати посебне врсте углед да би отпјевао овакав двостих:
„Мућни мало, моја тамбурице,
Не би ли те чуле удовице.“
Тамбураша народ радо прима у кућу, нутка шљивовицом и храном, задржава да коначи. Ојкача уз тамбурицу мелем је за Крајишника.
Ојкача може бити праћена гуслама свираним у истој интонацији.
У овом подручју има још неколико народних кола који се играју уз хармонику, тамбуру и шаргију. Игра се коло уз музику (тројанац, сремица). Коло игра и уз тамбуру (поскочица). Ту се игра по такту како тамбураш свира. Кад тамбура свира, игра се двоје и двоје. То је кулус. Уз тамбуру пјева Козарско коло. Коло се игра и уз шаргију (шаргија је заступљена у Источној Босни).
Народна музичка традиција је врло жива и присутна у животу цијеле Крајине. У богатство музичког колорита могу се убројити и посебне врсте народних пјесама „крајишнице“, епске пјесме које се казују уз гусле, а распрострањене су по цијелој Крајини.