На породичном посједу Станка Јукића породили су се потомци од сина Станковог Милорада. Милорад је, као официр војске Краљевине Југославије стријељан од стране тадашње власти 1951 године. Он је са Женом Милевом је имао петоро дјеце, сина Момчила који због болести изненада умире као шеснаестогодишњак; као и четири кћерке: Јелену, Даницу, Зорку и Стоју.

Милорада убише, Момчило као тадашњи гимназијалац млад умрије, а Милева настрада од крвничке руке 1981. године. Женски свијет је бранила Ђедина рука (старог Станка су ближњи тако звали). Станко је био једино мушко које дочека старост напустивши свијет 1971. године. Женскиљеж, како се која удаваше тако напушташе огњиште.

Фотографије из тих тешких времена које су приказане су у доброј мјери пропале. Вјероватно предпостављате да су морале бити добро сакривене од власти које су плијениле све историјске доказе покушавајући српску војску приказати геноцидном. Онима који су ове фотографије чували смо захвални, а потребно је истаћи и велику храброст тих људи – као што је споменуто, опасност да се главом плати овакво родољубно понашање је била увелико присутна.

Да се огњиште не угаси био је задатак Саве и Зорке Кондић (дјевојачко Јукић). Узеше се 1962 године, остали су на овом имању и породили петоро дјеце: Смиљану, Мирјану, Миломира, Милорада и Миодрага. Изградили су кућу на Стубнићу која и данас стоји и повремено доми бројне госте.

Већ се уобичајило, да се родбина, не само на славама и другим празницима, окупља на прољеће у данима прије Ђурђевдана. Поред тога сусрета, захваљујући младим поколењима из генерације унучади, уобичава се окупљање испред породичне куће уочи Илиндана. Прошле 2019-те године се окупило стотињак међусобно најближих, као и комшија, оних који пркосе гашењу села.

Да би скуп чинио право традиционално саборовање, прије заједничког ручка је служена света литургија у цркви Свете Великомученице Марине, те Богослужење за покој душа умрлих (прелијевање гробова покојних).