ОСНОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ НАРОДНОГ ГОВОРА

Говор становника нашег краја, не само села Обровац, него ширег подручја Крајине, је онај стари српски народни говор који се називају источнохерцеговачки тип, који је послужио Вуку Караџићу Стефановићу за ставрање српског књижевног језика. Узимајући у обзир и проф. др Милана Драгичевића, који је радио истраживање говора у неким дијеловима Змијања, издвајамо најважније карактеристике нашег говорног подручја:

1. Замјена старог гласа јат, као и код неких народних говора источнохерцеговачког типа, гласа је умјесто ије. Па тко имамо: бјела, дјете, сјено, дјелити…. (Умјесто: бијела, дијете, сијено, дијелити… )
2. Вокал е умјесто вокала а јавља се у ријечима каде, саде (умјесто када, сада….)
3. Вокалска замјена а у о је ријетка, а у нашем крају се најчешће примјећује у ријечи отова умјесто отава…
4. Замјена гласа о гласом у забиљежен је у ријечи доктур..
5. У облицима презента глагола моћи самогласник о замјењен је са другим самогласницима, уз обавезно прелажење же у ре, па тако добијамо јако често неправилно кориштење: море, не море, мореш, не мереш ….
6. Затим имамо губљење самогласника на почетку ријечи (афереза) што је врло честа појава, и то:
7. О: вако, нако, вамо… (умјесто овако, онако, овамо)
8. И: Талијан, некција (Италијан, ињекција..)
9. Губљење самогласника у средини ријечи који је сигурно најчешћи (синкопа), и то:
   • И се губи ријечима као што су: столац, купла, кукавца, четри, Милца, вјеверца…
   • самогалсник е, нпр. матријал….
10. У у ријечима: обда, желдац (умјесто овуда, желудац).
11. Губљење самогалсника на крају ријечи (апокопа) јавља се у следећим ријечима, односно синтагмама:
    • Нек уде, како с ти, ти б ишла, брзо ћ ја…
    • Или у глаголима у инфинитиву радит (радити), или у императиву бјеж, ћут, ид…. (бјежи, ћути, иди)…
12. Имамо и сажимање самогласника – секвенци: ао, уо, ео тако што постају о па имамо: посо, кото, узо, почо, дебо….
13. Вокали у бројевима од 11 до 19: једанест, дванест…..
14. Сугалсници ао своде се на а нпр. зава, санце…
15. Јако честа грешка, нарочито присутна приликом писања: сугласници ио изговарају се као ијо, па тако дибијемо: бијо, учијо, волијо…
16. Имамо и сугалсничке замјене, па тако кажемо ћеста, вењер (цеста, фењер),
17. Губљење сугласника имамо и у следећим примјерима:
    • финално ј губи се у облицима  ријечи попи, разби,
    • Х се губи у свим позицијама у ријечи, па имамо рамље, ајде, њеб, сирома, сна и слично
    • честа је замјена сугаласника х са ј или в па је тако плеј, снаја, крув; или са к: сиромак…
    • сугалсник в губи се у облицима: таки, ваки, наки..
    • сугласник п се губи у ријечима шеница (шенца), чела, тица…
18. Јављање секундарних сугласника:
    • сугласник ј у ријечима: јопет, туј,
    • сугалсник м у ријечима: прамбаба, прамдједа….
19. Неправилни нструменатал оруђа: изговара се рецимо као: с оловком, с плугом, са трактором…
20. Затим имамо: прућом, трњом, мужом умјесто трњем, прућем, мужем…
21. Поред побројаног имамо изузетно присутно овије дана, оније времена, умјесто ових дана, оних времемна…
22. У неким ријечима је извшено јотовање које није по књижевном језику, тако имамо: ђед, ђевер, ћео/ћио…
23. Имамо врло често упрошћавање група слогова, па тако имамо: мош ић, мош се играт, ђеш тамо, ти ш знат, као и у појединачним ријечима куруз, некав, озго, оздо, или један спецификум баш нашег краја, а то је вој, ној, дојит умејсто овдје, ондје, дохвати…

Овдје смо навели само неке специфичности говора нашег краја. Такође нисмо навели туђице које су врло честе у нашем говору, које су као утицај разних окупатора остајале у језику (турцизми, германизми и посебно неугодне уведенице појавом друштвених мрежа: лајковати, бити онлајн, постовати, ићи лајв и низ других накарадних појава).

Овај народни говор се постепено губи под утицајем медија и школе који замјењује књижевни језик. Не подржавамо скрнављење језика,  али указујемо да лијепо чути и данас када се користе неке старе, скоро заборављене ријечи и изрази.

Побројани неправилни облици који карактеришу наш крај се могу сврстати у својеврсно културно обиљежје краја. Свима је добро познат наш змијањац, стваралац и великан Петар Кочић, који је своја најпознатија дјела биљежио на народном (народском) језику.

Његујмо језик

У последње вријеме у поплави информатичких техлологија, развоја и доступности интрнета долази до популаризације „компјутерског“ енглеског језика. На тај начин ријечи, које су до данас свакодневно кориштене, бивају потискиване и замијењене неким облицима из овог „свјетског језика“. Непотребно је наглашавати колико то нарушава сликовитост и способност изражавања (не)познавалаца језика. Побрајамо само неке јако честе непотребно кориштене ријечи за које имамо ријеч на нашем језику:

Искрено се надамо да нисмо сувише „професорски“ представили језичке даће и недаће. Ријеч посуђена од туђина, ма колико забавно звучала, неће очарати слушаоца као бесједа прозборена на нашем чистом језику. Родољуби глагоље језиком предака. Казују његујући старине. Зато диваните, запредајте и говоркајте нашки. Не либите се дромбуљати и ћакулати онако како смо свикли. Сваки пут, па макар и мрморили, тандркали или чангризали, чините то користећи матерњи језик. Неки веле, бар се тако од давнина набадало, да су наши преци на прелима знали шаренолико и до зоре глабати , чандркати и разглабати. Кад се латих прела, а тек како су млади момци жуборили и роморили, неби ли ђевојку задивили. Бивало је и да су неке снајке незадовољно квоцале и љутуто звекетале, али није се аторило.
Како год да било, узми па подај, али ово навођење, таман и да је пуко бубање је само овлаш дотакло у неколико реченица глагол ГОВОРИТИ и неке његове синониме….

Говоримо СРПСКИ!